| |
|
|
1. novembar 2009.
|
Da li je danas nepristojno čitati |
Baretić: Definitivno se pismen ne može postati bez čitanja, ja sam naravno i prije u odgovoru na to što čitam i nešto pretjerivao. Bez čitanja se zapravo ne može postati ništa, a ponajmanje pismen...
Pančić: Da se radi o lingvistički različitim jezicima, nas četvoro ovde večeras ne bismo mogli da razgovaramo ... Jer bismo govorili jezicima na kojima se međusobno ne može razgovarati.
|
Gosti: Goran Vojnović, pisac, filmski reditelj, kolumnista, Teofil Pančić, pisac i kolumnista, Renato Baretić, pisac i kolumnista
Autorka: Olja Bećković
|
Bećković: Dobro veče. Šta vi mislite, da li je u redu da u nedelji u kojoj se povećao broj obolelih od gripa, u kojoj je počela senzacionalna akcija “Morava”, u kojoj se Biljana Plavšić vratila u Beograd, u kojoj se desilo ovo ili ono, da li ima smisla da se priča o čitanju? Da li je trenutak za priču o knjigama? Kad je uopšte trenutak za čitanje? Kad je bio vaš poslednji trenutak i kad ste pročitali poslednju knjigu? Ja bih volela da mi odgovorite, a predlažem da večeras obrnemo red i da prvo pogledamo kako je izgledala ta protekla nedelja, a onda se javite da mi odgovorite kad ste čitali i šta je vaš najjači utisak.
Na mestu broj jedan protekle nedelje, dakle, Biljana Plavšić se vratila u Beograd. Da je vas neko pitao, da su vas konsultovali ovi iz Švedske, šta biste vi rekli, da li treba da joj usliše molbu, ili ne? Da ste vi ljuti, recimo, na koga biste bili ljuti, da li biste bili ljuti na Biljanu što se vratila, da li je trebalo da kaže: ne, ja hoću da ostanem još. Ili nije trebala da se vrati u Beograd, nego na neko drugo mesto. Na koga ste ljuti? Predlog broj jedan.
Da ste vi na mestu haškog tužioca, da ste vi neko, koga bi konsultovali iz Tribunala šta da rade, šta biste vi rekli? Da li treba dozvoliti Radovanu Karadžiću da mu se odloži suđenje i deset meseci za pripremu ili ne? Da ste kojim slučajem Radovan Karadžić, šta biste vi, da l' biste tražili odlaganje ili biste rekli: spremao sam se ja za ovu odbranu proteklih dvadeset godina. Predlog broj dva.
A recimo da ste na mestu Mila Đukanovića, šta biste vi? Da li biste tužili, tužioca u Bariju i da li biste raskinuli sa Canetom? Predlog broj tri.
Na mestu broj četiri, pričamo o tome kakav je vaš utisak da ima pravde, gde bi bio Raja Rodić, u zatvoru ili na slobodi? Predlog broj četiri.
Da su vas kojim slučajem konsultovali urednici BBC-a, šta vi mislite o tome, da li treba dati priliku Niku Grifinu da govori javno ili ne, šta biste rekli? Predlog broj pet.
Kakav je vaš utisak, da li ministarka finansija, Dijana Dragutinović ispravno razmišlja? Predlog broj šest.
Idemo na predlog broj sedam i da vidimo zašto premijer neće da gleda u Slobodana Samardžića i u Velju Ilića. Predlog broj sedam.
I idemo na poslednji predlog za ovu nedelju, gledamo čime se bavio javni tužioc, predlog broj osam.
UKLJUČENJE GLEDALACA
Bećković: I evo stigli smo do onog mesta, kad govorimo o tome, a šta je utisak, a nije na listi? Utisak koji nije na listi je Sajam knjiga, ali u studiju jesu večeras pisci. Večeras u emisiji “Utisak nedelje” je Goran Vojnović. Dobro veče.
Vojnović: Dobro veče.
Bećković: Pisac, filmski reditelj, scenarista, kolumnista i još svašta i večeras ovde, kao autor knjige, koja je već stigla do ovde, “Južnjaci, marš”. Dobro veče i hvala Vam što ste ovde. Goran dolazi iz Ljubljane, je l' tako?
Vojnović: Tako je.
Bećković: Dobro veče. Teofil Pančić, večeras takođe pisac, u ulozi pisca, dobro veče, Teofile.
Pančić: Dobro veče.
Bećković: Dakle, autor knjige “Kamen traži prozor”. To je u stvari knjiga u kojoj si skupio kolumne iz “Dnevnika”?
Pančić: Pa da, to su tekstovi, ja sam iz nazvao u nekom malom predgovoru “Vežbe iz hiperstvarnosne proze”, zato što su malo pomereniji u odnosu na klasične kolumne.
Bećković: Aha, hvala tebi, Teofile. Renato Baretić, dobro veče.
Baretić: Dobro veče.
Bećković: I sad je to opet dugi spisak, dakle, pisac...
Baretić: Pisac je, ja mislim, dovoljna riječ koja pokriva sve što radim, zapravo, gotovo sve 99 posto svega što radim je pisanje. Sad ovakvo, onakvo, od novina do ovoga.
Bećković: E pa, pisanje za novine, dakle, nekada kolumnista “Ferala”, sada kolumnista “Nacionala”.
Baretić: Tačno.
Bećković: I šta još da stavimo tu? Takođe koscenarista raznih TV serija i autor romana, koji takođe se ovde već uveliko čita, “Osmi povjerenik” i “Hotel Grand”, za koji čujem da su ga se neki već dočepali, ali...
Baretić: Da, tek je izišla, ima dva dana, mislim da još je topao, još miriše na boju.
Bećković: I Vi stižete iz Splita?
Baretić: Da.
Bećković: Hvala Vam što ste ovde.
Baretić: Hvala što ste me zvali.
Bećković: Gorane, krećem od Vas, dakle, šta je tu zanimljivo? Goran Vojnović, kad se to malo isčita, je jedan od retkih pisaca u savremeno doba, čiju je knjigu preporučila ministarka unutrašnjih poslova Slovenije za čitanje. Kako je to moguće?
Vojnović: Pa, to je moguće kada ste u Evropskoj uniji, pa vaši policajci počnu da čitaju knjige i jedan... Ali ih još ne rezumiju, pošto smo tek ušli u Evropsku uniju, a nismo tamo već dugo, onda oni uzmu knjigu, pa pročitaju to ovako ko kolumnu u novinama, pa onda zamjene mene za glavnog glumca, za glavni lik u knjizi, pa im se to ne dopadne, pa bi onda da me progone, pa onda na kraju to dođe do takvog apsurda da mora da ministarka unutrašnjih poslova, da ih zaustavlja, da kaže: ljudi, ipak to je literatura, to je fikcija! Taj čovek je napisao knjigu, ali nije on završio na policiji, nego njegov glavni lik. Nije on postigao koš u zadnjoj sekundi, nego njegov glavni lik , i da im objašnjavate neke stvari, na kraju ona, eto i preporuči knjigu koju je pročitala svim Slovencima, pa i drugim narodima bivše Jugoslavije, tako.
Bećković: A je l' Slovenci i drugi narodi bivše Jugoslavije slušaju savete ministarke policije? Kako se to pokazalo u rezimeu?
Vojnović: Pa, ja mislim da ne slušaju ni savete ministarke za kulturu, a ni svojih učiteljica slovenskog jezika. Ja mislim da ljudi inače jako malo čitaju. To je u stvari taj drugi dio priče, koja... Mislim da problem nije bio u policiji, nego da je problem širi, da ljudi jako malo čitaju i kad bi se, ne znam, lik Marka Đorđića, znači glavnog lika iz mog romana, pojavio na televiziji, popljuvao policiju, svima bi se činilo normalno. Na kraju krajeva, svako veče se pojavi neki lik u američkom filmu i pljuje FBI, CIA, koga sve živo, a pošto je se to našlo u knjizi, onda su normalno ljudi malo to naopako shvatili. Bilo je puno ljudi koji isto tako, kao što su eto mislili policajci, isto misle da sam ja taj lik o kome pišem. Nisu, znači, vidjeli razliku. Tako da, ima taj problem.
Bećković: A kako se to uopšte... Je l' to neka redovna procedura? Kako se desilo da VD direktora policije, uzme i čita knjigu?
Vojnović: Ma ne, to je bio ipak jedan poseban događaj, to je bilo prvi put, ja se nadam i zadnji put, da je došlo do toga. Ja mislim, na kraju sam nekako ja sebi to objasnio ovako, bilo je... Neki sindikat policajaca koji je, evo načuo da postoji neka knjiga koja je jako popularna, koju ljudi vole da čitaju, koju i prepričavaju drugi drugima i onda su... Šta je to i da ima neki, znači, odlomak gdje u toj knjizi piše da su policajci ovakvi, onakvi i onda su oni uzeli to malo sumnjivo, nisu, normalno to je ipak policija, nisu svo dokazno gradivo, nisu proučili, nego samo dio, znači samo jedan odlomak knjige i uvredili se i onda su pritiskali u stvari na tog direktora, da tu nešto on ipak mora da ih zaštiti, jer je to ipak malo previše popularna knjiga i onda je on nekako tu popustio. Međutim, odmah su se povukli, oni su posle samo u javnost pustili jedno pismo u kome su rekli da... Dobro hajde sada, oni neće da me progone, međutim, ipak treba, treba razmisliti o tome šta će biti, ako u literaturu uđu psihopate, ubice, nacisti i mislim tako.
Pančić: Pozdravio ih Dostojevski.
Vojnović: Međutim, nisu, kažem, svi policajci takvi. Ja moram reći da inače imam jako dobra iskustva sa mnogim policajcima. Moje zadnje iskustvo je jedan policajac na granici, koji je, kad je video moj pasoš rekao: pa, moram reći da je puno bolje čitate knjigu, nego gledati predstavu po toj knjizi, jer kad sam gledao predstavu, onda sam već sve znao šta će se desiti, nije mi bila toliko zanimljiva. Znači, ima onih kojima se knjiga dopada.
Bećković: Dakle, čita se. Kakav je Vaš utisak, da li više čita, ili ima više pisaca?
Baretić: Ja Vam mogu reći svoju situaciju, dakle, u mojoj kući ima više pisaca nego što se čita. Ja sam jedini pisac. Ne, postoji jedna anegdota, ja nikako da doznam koji je to stariji pisac, danas već pokojni, zagrebački, je li, bio je pjesnik, ne znam o kome je reč, ili Krklec ili tako neko, su ga pitali: Što čitate? A on je rekao: „Čujte, ja kad mi se nekaj lepoga čita, ja si to napišem“. Dakako to je vrlo, vrlo bahato, to može star čovek kazati. Ja to ipak još ne bih, ali nekako vrlo slabo čitam u zadnje vreme, a ako su i drugi pisci takvi, onda definitivno ima više pisaca nego čitatelja. Barem među piscima. Evo recimo, zadnje što sam pročitao i što me se u istinu dojmilo, to je upravo jedna srpska knjiga, Slavoljub Stanković “The box”, ima jedno već dvije, tri godine. Dobio sam je lani i tek je nedavno uzeo u ruke, naravno rekao sam sebi: budalo, što nisi ranije, jer je stvarno, meni, izvanredna knjiga. Ali nakon toga već ne znam koliko nisam, a pogotovo mi je teško čitati kad pišem, onda se bojim upravo utiska, ne nedjelje, nego nedela nekog drugog. Ako mi se sviđa, onda preuzmem stil i onda mi ne paše. Tako, onda to nisam baš ja i naprosto ne čitam dok pišem. Sad sam onako u fazi, hajde, nepisanja i nemam opravdanja za nečitanje.
Bećković: A otkud znate da ste pisac?
Baretić: Po tome što od toga zarađujem za život. Probao sam i od drugih stvari, pa je ispalo da nisam keramičar, ispalo da nisam fotograf, ispalo je svašta. Jedino od pisanja sam uspeo zarađivati ponekad i toliko da prilično pristojno živim. To su nekakve amplitude.
Bećković: E sad, zamislite ako bismo to preveli na razne druge primere i da li je stvarno pisac svako ko zarađuje od pisanja?
Baretić: Pa ne, mislim, gospođa u redakciji, daktilografkinja sigurno nije pisac, a živi isključivo od pisanja. Doza, doza kreativnosti.
Bećković: Ne, je l' ima još nešto, zašto se osećate kao pisac? Je l' ima još nešto? Je l' biste mogli biti nešto drugo, evo niste, probali ste da budete keramičar, fotograf, jeste mogli biti nešto drugo, osim pisac?
Baretić: Jednom su me pitali: “Da se ponovo rodite, šta biste bili po zanimanju?” Ja sam rekao: - imam samo jedan odgovor - “Ako ne biste bili pisac, šta biste bili?” Moj jedini odgovor je Hju Hefner. Po zanimanju sam Hju Hefner i živim u svilenom ogrtaču, okružen, kako bih rekao, poslugom dojmljivom i to je jedino. Mislim da bih, verojatno bih opet krenuo ljudima prodavati priče i u tom drugom pokušaju.
Bećković: Teofile, je l' se sećaš tog dana, kad si, kad ti je palo na pamet da uzmeš tu olovku u ruku i da pomisliš: ja ovo mogu?
Pančić: Da, pa zapravo, da li ja to mogu. To možda ne znam ni do dan danas, znaš, to je nešto što se čovek valjda pita celog života, ali po nekom mom iskustvu i možda nekom senzibilitetu, meni to negde... Pisanje ne mogu da odvojim od čitanja. Dakle, strast čitanja te u nekom trenutku, u nekoj fazi, nekog ono... Naprosto shvati da je to već toliko u tebi, da se toliko sve to (...), da je već počelo pomalo da ti se čini da bi možda i ti toj gomili papira, je li, ispunjenog slovima, da bi možda i ti mogao nešto tome da doprineseš. Sad ja ne mogu da kažem da je to neki određeni trenutak, ne mogu da lociram to u prošlosti, kažem, e sad jednog dana sam se ja probudio i shvatio da ja želim da pišem i da ja, što kaže Renato, živim od pisanja, ali znam da nikada u nekom svesnom životu, ne znam, možda, kad sam imao pet godina, ali nikada u nekom svesnom životu, zapravo nisam želeo da budem ništa drugo, ništa što nije pisanje, a ni Hju Hefner, je li, nego nešto treće, to nisam nikada uspeo da poželim, naprosto. Dobro, možda bih... Rezervisao sam za jedan od sledećih života to da bude džez trubač, ili saksofonista, ali u ovom sam beznadežno netalentovan za sviranje, tako da ne mogu to u ovom da ostvarim. Tako da, u ovom mi je ostalo pisanje, zapravo to je nešto gde ja negde vidim sebe. Imam neku potrebu za tim, a onda u jednom trenutku, ta potreba preraste i u neku vrstu profesije, a onda profesija opet sama po sebi rađa tu potrebu i to onda postaje jedna vrsta začaranog kruga.
Bećković: A šta je to što se sećaš da si čitao? Je l' ima to što se sećaš da si čitao, pa pomislio...
Pančić: Znaš šta? Sve, sve, ali ja mislim da je možda, možda je ključni...
Bećković: Šta je bilo važno?
Pančić: Znaš šta ja mislim da je... Znači, ti imaš prvo tu neku fazu kad čitaš nešto što neki drugi ljudi pokušavaju da ti nametnu, kroz neki školski sistem, kroz ovo, kroz ono i to uglavnom ti bude nešto što ti je dosadno, što ti je tlaka, što ti je smor itd. pa onda imaš tu dečiju literaturu, koju ja nikad nisam voleo, iako sam bio dete, ali naprosto dečija literatura je bila odvratna.
Bećković: Jesi bio dete ti, Teofile?
Pančić: Pa pomalo, pomalo, u tragovima, mada sam se trudio i tada da to tako ne izgleda.
Baretić: Imao je malo dužu kosu u to doba.
Pančić: E,i zapravo sam osećao potrebu za nečim drugim, a možda je bio ključni momenat, kada sam u nekoj, u nekom ormaru otkrio jednu vrlo pristojnu kolekciju mog oca, koji mi nikad nije pričao o tome. Ja nisam znao da je on uopšte čitao takve stvari. On je bio čovek koji se bavio potpuno desetim stvarima u životu. Kolekciju onih prvih... Prve edicije džepne knjige, koja je izlazila negde krajem 50-ih, krajem 60-ih u sarajevskoj, da li beše “Svjetlosti” ili u “Masleši”? Mislim da je u “Svjetlosti” i tu su bile neverovatne... Tu je bilo tako sjajnih knjiga, od tzv. visoke literature, do popularnih krimića, do Agate Kristi, do Čendlera, ovo, ono i ja sam to počeo da gutam abnormalno. Mislim da sam tada mogao imati, recimo, desetak godina, 11-tak i možda je to, možda je to, to. Možda je to taj trenutak kada sam ja osetio da je čitanje, prvo čitanje, a onda i neka želja da se na ovaj ili onaj način u tome učestvuje, da je možda to zapravo bilo to. Naravno, onda tu dođu i... U mojoj se kući uvek čitalo i novina, pa sam i ka tome negde prirodno razvijao... Znalo se svakog dana “Politika”, svakog petka “NIN”, posle neke druge novine, ovo, ono i to je nekako... Otkud znam, ta papirušina te zarobi.
Bećković: U nekom momentu, dakle tvoj junak, taj što nisi ti, a verujem i da jesi, Marko Đorđić kaže: za sve su krivi Branko Ćopić i Jovan Jovanović Zmaj.
Vojnović: Pa da, to je... Ali govori u kontekstu zašto južnjaci i Slovenci nikad neće moći da budu baš ono bliski i da se baš razumeju, onda govori da, j..i ga, ovi su čitali Branka Ćopića, a ovi su čitali Nika Grafenauera, mislim.
Bećković: A šta si čitao ti?
Vojnović: Pa ja sam čitao Branka Ćopića na slovenskom.
Bećković: Kako to?
Vojnović: Ne, ja sam čitao sve.
Bećković: Kako se zove Nikoletina Bursać na slovenskom?
Vojnović: Pa on se zove Martin Krpan. Ne, ja sam čitao sve, mi smo imali ono, pošto su... Moji roditelji su ipak shvatili da je... Morali da me pripreme na ono što sleduje, znači, da ne mogu da pređem sa Branka Ćopića na Franceta Prešerna, onda moram još prije toga nešto od ove domaće literature, tako ja... Mi smo ono, što se tiče dječije ono, bilo u redu, međutim posle sam se ja bavio sportom i onda sam raskinuo sa literaturom i sa knjigama. Znači posle Vinetua, dolazi jedna velika rupa i ono, mislim ja čak u srednjoj školi pisao neke eseje, pošto sam na jednom zaglavio bez pročitane knjige na eseju, pa sam onda pisao zašto nisam pročitao tu knjigu koju sam morao da napišem ovaj esej, tako, ali negde onda u trećoj godini srednje škole, tu polako, sa jedno sedamnaest, osamnaest godina sam onda ja počeo. Prvo sam mislim ja počeo da pišem neke pjesmice, pa sam onda tek počeo da čitam, tako da... To kod mene ide... Nije baš ono klasična priča. Tako da evo... Ali od tad eto čitam. Od tad nije bilo više rupa u mom životu. Znači, samo tad, posle Vinetua, nisam...
Bećković: I šta je važno, šta je važno od toga što si čitao, osim Vinetua?
Vojnović: Ma sve je važno, sve. Ja mislim da, kako ide... Kako svako toliko nađe nešto za što mislim da je to ono najbolje što sam pročitao u životu, onda razmišljam, pa ne to su samo slični osećaji, koji su bili i tada u srednjoj školi kad sam čitao prve knjige, pa posle mislim... Tako da ne znam, meni ostaje ovo zadnje što sam čitao i nisam čovjek tog pamćenja, da bi sve pamtio, nego ostaju mi neki utisci. Onda nekako tako pomislim: e, ovako sam se osećao i kad sam pročitao onu knjigu. Tako nekako, tako da nisam, nikad nisam hteo da pišem o knjigama, jer sam rekao, to je nešto... Ja volim čitati ono za svoju dušu, ne volim puno razmišljati o tim knjigama, ono sad treba to profesionalno da se čita, ja volim da čitam neopterećeno, da uživam, pa kakva god sad to literatura bila.
Pančić: Misliš da oni koji pišu o knjigama čitaju opterećeno?
Vojnović: Pa, ja sam gledao filmove, ja sam pisao o filmu, pa sam te filmove ono, već na sred filma već počnem da razmišljam, šta o ovome da napišem, tako da sastavim do kraja, da ne gubim vreme poslije. Tako da to sam rekao, hvala bogu, onda bi se na 50-oj stranici, ja već pola imao članka napisanog. Ja sam rekao: ne, to mi ne treba u životu.
Bećković: A može li čovek biti pismen, a da ne čita? I sad Vas to pitam, između ostalog, to se isto pojavljuje kod Vas u “Osmom povjereniku” se, kad se začudi glavni junak Siniša, kad se susretne sa Toninom, građaninom ostrva Trećići, koji odjednom govori nekakav, kao hrvatski književni jezik, a ispostavlja se da je to jezik koji je naučio iz tabloida, iz novina?
Baretić: Iz novina, ne iz tabloida, nego iz novina, koje naprosto postoje i to je naravno karikatura, pretjerivanje, ali nešto vrlo slično takvom jeziku kojim govori taj Tonino, naučivši ga isključivo iz novina, je bio jezik tih novina 90-ih godina u Hrvatskoj. Jedno onako solidno nasilje nad jezikom, kao kad onim malim, budućim gejšama vezuju stopala još dok su djevojčice, i stežu, da bi imale broj, ne znam, kad bi imale 22 godine, da imaju broj 22, stopalo. To se radilo i jeziku. Nije mu se dalo da živi, da se normalno ponaša, kao i do tada. Dakle, to je preneto u to malo zezanje sa tim jezikom i u govor toga nesretnika u knjizi. Ali definitivno se pismen ne može postati bez čitanja, ja sam naravno i prije u odgovoru na što čitam i nešto pretjerivao. Bez čitanja se zapravo ne može postati ništa, a ponajmanje pismen i zato je to važno. Ja sam silno ponosan otac jedne djevojke koja čita svake večeri i dapače, ja je moram tjerati da ugasi svjetlo, jer je ujutro, na svoga oca, jako teško ustajati. Treba ići u školu.
Bećković: Koliko ima godina?
Baretić: Dvanaest. I kroz dan odradi sve, odradi školu, ne znam, glazbenu školu, karate, sve živo i sve i još ima navečer snage. Za šta? Za čitanje. I tu sam vrlo zadovoljan i sad već ulazi u dob, u koju ja mogu početi preporučivati knjige, malo ozbiljnijega sadržaja.
Bećković: I šta ste preporučili?
Baretić: Pa ne znam koliko... Još joj je rano. Čekam da iz povjesti dođe do onakve suvremene povjesti, pa Prvi svjetski rat i onda bi joj preporučio naravno, meni najdražu knjigu na svijetu - „Švejka“, da to pročita prije Krleže, jer ja mislim da je Hašek u tom „Švejku“, o užasima, o besmislu, o apsurdnostima ratovanja i vojske, barem u tom Prvom svjetskom ratu, ispisao, a sve kao neće, sve on to u šali, puno groznije stvari, nego Krleža u mnogim svojim lamentacijama, u logoru te i te jedinice, pred obešenom babom, ne znam šta, sa puno teških slika. Mislim da je Hašek to napravio na puno sugestivniji način, a istovremeno se čovjek non stop smije. To će biti prva knjiga, od ovih odraslih, koje ću joj za godinu dana, recimo, preporučiti. Znam da sam dugo čekao da joj mogu preporučiti “Junake Pavlove ulice”, to je možda meni najvažnija knjiga u djetinjstvu bila i onda kad onaj mali umre, onda je ona došla meni, kaže: „Zašto si mi to preporučio?“ I tako, dakle mislim da bez čitanja, kao što sam rekao, ne može se naučiti ništa, a kamoli biti pismen.
Pančić: Zapravo kad pogledaš...
Bećković: Hajdemo da stanemo ovde, pravimo pauzu i ostanite sad na ovome. Zamislite da vam sad izlaze ta slova – bez čitanja ne možete biti ništa! I svratite, dok u ovoj pauzi, do svoje kućne biblioteke, vidite možda imate neku od ovih knjiga, a i ne znate da imate, pa je dajte detetu ili sebi. Pravimo pauzu, pa se vraćamo.
Bećković: Evo smo ponovo. U pauzi, dok nas niste slušali i gledali, se pričalo o maloj brizi, da li smo dosadni ili ne. Teofile, kako ti to zvuči, dakle, ta briga da li su pisci dosadni, ta briga koliki će biti rejtnig ove emisije? Ko će to gledati? Ta pretpostavka da će se reći: čekaj sad, o knjigama u sred svega ovoga i kakva je to neverovatna zavera i kakvo je to sad maskiranje pravih problema, a onda se sad vraćamo na ono kako smo... Šta stoji iza toga, gde se sad nađoše, baš ta tema?
Pančić: Pa pazi, da demistifikujemo stvar. Renato se zabrinuo, ja se nisam zabrinuo da li smo dosadni, to se zabrinuo Renato, što ljudima koji čitaju njegove knjige i neće biti čudno, jer je on od onih pisaca kojima je iznad svega stalo do toga da čitaoca maksimalno, da čitaocu maksimalno održi pažnju, ali što se rejtinga tiče, naravno, to moraš pre svega, ti da vodiš računa, ali nisam ja nešto zabrinut. Naravno da ima ljudi koji kad vide o čemu mi tu govorimo, koji će biti razočarani, kao: ma kakva je to emisija, nema Tadića, nema Čede, nema Koštunice, nema otkud znam, radikala, nema mislim...
Vojnović: Sve neki kulturni ljudi ovde.
Pančić: Sve nešto, takvo neko trućanje, to... Pa ko? Šta? Pa čitanje, pa pisanje... Ali naprosto, ako ideš uvek niz dlaku pretpostavljenom, većinskom ukusu i pretpostavljenom nekom očekivanju većine, onda opet ni to baš nije neka preterano mudra politika, tako da ja, pravo da ti kažem, nešto se ne bih mnogo brinuo oko toga.
Bećković: Htela sam više da pričamo o tome, znaš, kako je to moguće da ljudi zaista veruju da je nepristojno čitati u ovo doba?
Pančić: Pa nepristojno je čitati u svako doba.
Bećković: I da si suočen sa tolikim, neverovatnim problemima, kao da su to knjige o nečem drugom, kao da to nisu knjige o onom istom u čemu ti živiš, kao da to nije pisao neko ko takođe živi taj život.
Pančić: Pre svega, svako vreme je loše vreme. Mislim, nisu postojala u istoriji vremena koja nisu bila loša vremena. Jest da su neka vremena bila malo gora, to je istina, ali u principu...
Baretić: A pogotovu na ovim prostorima.
Pančić: Pogotovo na ovim prostorima. Uvek, ja kad se setim o vremenima o kojima se danas govori kao vremenima naj... Neke idile i neke ne znam čega, ja se sećam da je u tim vremenima se govorilo: Jao, ovo je strašno! Jao, katastrofa! Kako mi živimo, pa dokle će ovo ovako itd. Tako da je to zapravo, svako je vreme užasno i čovek koji ne želi da sebi priušti i da sebe, na kraju krajeva poboljša nekim boljim stvarima - pokušavam da ne budem patetičan, da ne upotrebim neke izraze tipa “višim”, ne znam kojim - on će uvek naći neki izgovor. Ne znam: loše je vreme, nemam vremena, umoran sam, ne znam, ovo, ono, ko će sad da čita, vidiš ti šta se dešava...
Bećković: Bila je ta čuvena anegdota, neki od generala Titovih je izjavio na televiziji: „Ja kad bih voleo da čitam, ja bih čitao pet knjiga dnevno“.
Pančić: Pa da, jer to, bože moj, šta je to čitati pet knjiga dnevno, pa to nije ništa, to svako može. Samo treba biti dokon, je l' tako?
Baretić: Ima jedan krasan vic, ali je dugačak, to ću vam poslije ispričati, u vezi čitanja.
Vojnović: Pa dobro, kod nas u Sloveniji je sad, prije par dana je pisac, Miha Macini, objavio fenomenalan članak, baš o tome kako je kod nas, mi se iz slobodnog vremena se pravile psovke. Mislim frajer, govorilo se “frajer”, to je “fraj her”, znači slobodan čovek, znači to da ti sad ne radiš, to je mislim bilo, maltene zločin i da to, kako sad ti da sjediš i čitaš knjigu, hajde radi nešto, mislim to treba da se radi, mislim, ta kreativnost, taj razvoj nekih umskih sposobnosti.
Baretić: Ako se ne znojiš, to nije posao.
Vojnović: Da, da, to znači, ko da ta tradicija nije od juče, nego je to tradicija duga godinama i godinama i tako da ja se uopšte ne čudim da je recimo danas, kad sam se vozio do Sajma u taksiju, onaj taksista priča: pa, kako vidi ove gužve, kao svi čitaju knjige, a vidi šta nam se na ulici dešava. Sve je to, kao, fol.
Bećković: Menjam temu, kako se zove u originalu?
Vojnović: “Čefuri raus”.
Bećković: “Čefuri raus”, a čefuri, ili sad ja ne znam kako bismo, koji bi akcenat stavili, čêfuri ili čefuri?
Pančić: Pa da, ali to je reč, “čefur” je slovenački pogrdni izraz za tzv. južnjake.
Vojnović: Da, da.
Pančić: Mi zapravo nemamo naglasak za tu reč, jer to naprosto nije reč koja se upotrebljava u srpskom.
Vojnović: To je jedna riječ, koja je nastala iz dvije riječi, jedna je “čifut”, koju verovatno i ovdje poznaju ljudi, a druga slovenska “nemčur”, znači za Nemce koji su živeli u Sloveniji. Znači, to je iz dvije pogrdne riječi, nastala jedna verovatno još gora.
Baretić: Pa još spojili Nemce i Židove.
Vojnović: Da, pa da se pobiju u toj riječi.
Bećković: Odnosi se direktno na to, južnjake i na “ić”, je l'?
Vojnović: Da, odnosi se na “ić”, međutim to je riječ koja ima jednu jako zanimljivu priču. Znači, prvo se pojavilo u... Jako pogrdna je bila ono, “čefuri” mislim, to je prvo, jer dugo su bili... Najpre su bili Bizantinci, pa su bili Bosanci, ono svi, onda se odjednom ono tražilo još nešto, još gore, ono Bosanci su preko noći nestali, niko nije više bio Bosanac, onda je bilo nezgodno sad ono, da l' sad Srbi, Hrvati, pa da se zabuniš tu 90-e. To je jako bilo nezgodno, pa se tražilo sad nešto novo, jače i našao se taj riječ “čefur” i onda je to bilo ono, baš žestoka riječ, međutim, onda su i Čefuri sami ono, sebi, šta kako da se mi sad zovemo, nismo više Jugosloveni, nismo Bosanci, šta smo mi? Pa, hajdemo mi stvarno da budemo Čefuri, pa su i oni ponovo. Onda je bio Manjifiko s tom pjesmom: “Kdo je Čefur, ja sam Čefur, 'aj ko me boli k...c, ja sam Čefur”. To je bio tad hit, svi su bili... To je bila žestoka provokacija, još on nije na “ić” pa su ono se zabunili, pa su jedni Čefuri izdemali (...), jer je on ono, dok je on njima objasnio da je on njihov, onda je prošao voz.
Pančić: Pa oni su zapravo uradili ono isto što su uradili i crni reperi u Americi, koji su interiorizovali, prisvojili taj pogrdni izraz “nigger” i čak jedan od najboljih rep-bendova se zove “Niggers with Attitude”. Znači, naprosto su iskoristili tu jednu pogrdnu reč, obrnuli je naglavačke i rekli: e, pa sad ćemo mi to što tvrdite da jesmo, OK. Mi smo to i sad ćete da vidite. E, sad pazite. To je isto sa “čefurijima”, zapravo.
Vojnović: Tako da sam ja napisao roman već je to bilo negde...
Bećković: Čekaj, to je bio i dosta popularan grafit po Ljubljani, koliko sam razumela?
Vojnović: Pa to je bio grafit u vreme 90-ih. “Čefuri raus”, znači svi marš napolje. Vraćajte se odakle ste došli, pa makar tamo sad bio rat. Znači to je bilo ono... To i Zmago Jeliničić je volio da pominje taj grafit, njemu se jako svideo, tako da...
Pančić: To je onaj veliki srpski prijatelj Zmago Jelinčić, da ne budemo neinformisani.
Bećković: Čak ima i podatak da se '91. ta reč našla u rečniku slovenačkog književnog jezika, pa da je potom izbačena. '91. je delovala kao regularna, ali se vratila?
Vojnović: Pa da, pa se opet vratila. Mislim, u etimološkom rečniku, danas se nalazi, imam ja, citiram, znači, to je neka riječ, jer jednostavno ljudi su počeli da je upotrebljavaju, ono kao, bila je jedna debata, okrugli stol o tome da l' da sad Srbi, Hrvati, Bosanci, mislim Bosanci kao Makedonci, traže status manjine u Sloveniji, onda je neko na sred debate, čovek iz publike kaže: znate šta, mi Čefuri smo ipak jedan velik dio glasačkog tijela i molim da nas se uvažava, došlo je vrijeme. Znači, to je jedan... Međutim, još uvek se ono, nekome to predstavlja sad baš jedan mentalitet, da je to neki primitivizam, nasilje, agresivnost, mislim neka agresija, nekima ipak, to su kao svi, mislim, onda... Tako, ja sam onda pristalica da budu svi, znači da bude i Zoran Janković i Manjifiko i Branko Đurić i ja, da svi mi budemo Čefuri, jer je onda slika bolja, jer ako se svi mi distanciramo, mi nećemo s tim Čefurima da imamo posla, onda su oni... Samo ostanu nam oni što pljačkaju menjačnice i onda su stvarno loši, onda stvarno ono... Onda su Čefuri stvarno grozni. A kad se to stavi, pa kad se stavi cela reprezentacija u nogometu, pa pola reprezentacije u košarci, pa se stavi ono jedan lijep dio kulturne scene, pa onda to bude jedna lijepa slika, jednog lijepog dela Slovenije, koja daje mnogo toga pozitivnog, ne samo one negativne stvari, nego i one pozitivne. Znači, piše knjige, ne mora samo da štampaju, ne znam, dosijei u policiji da se debljaju. Znači, onda kad govorimo o Čefirima, onda najednom ne možemo više da govorimo samo o lošim stranama. Tako da se ipak ono, hajdemo reći, ne moram ja biti samo Čefur, niti hoću da budem Čefur po zanimanju, nego hajdemo reći da smo svi mi jedan dio tog dela.
Bećković: Svi vi na “ić”?
Vojnović: Pa svi mi na “ić”, pa i ovaj Robert Pešut, koji nije na “ić”.
Baretić: “Ić” je za nič.
Vojnović: Tako da mislim, evo ja sam imao čak jedan članak jednom, gdje sam se ono... Ko je sad Čefur, jer je bilo zanimljivo da je predsednik Stranke slovenskog naroda, žestoki skinhed, ispostavilo se da je on sin Hrvata i Srpkinje. I sad, on je glavni, on je bio najednom vođa skinheda, koji su hteli, prijetili sa referendumom, digli... Da će oni da raspišu referendum o ulasku Hrvatske u Evropsku uniju, odnosno u NATO mislim da je tad bilo, blokirao je sve, on je bio glavni...
Pančić: To je onaj srpski deo njega progovarao?
Vojnović: Pa ne znam, ili je ono, on htio... Ja mislim da je on kao onaj jedan... On je na kraju izjavio da oni u stvari pomažu Hrvatskoj, koja nije dobila šansu na referendumu da se izjasni da li bi da uđe u NATO. Da oni sad pomažu, da štite njihova prava. Tako da tu je bilo ono simpatično. Pa onda i Zmago Jeliničić, recimo, naš glavni nacionalista. Znači i on je na “ić”. Tako da ima tih likova za koje se ne zna, ono...
Bećković: A jedan hrvatski kritičar je napisao, povodom ove knjige, povodom prevoda, on je napisao da veruje da bi u Hrvatskoj bilo jasnije za publiku, da je bio slobodniji prevod i da se prevelo: “Srbi, Cigani, ateisti i homoseksualci, van iz Hrvatske”?
Baretić: Pa kako bih rekao, to bi trebao biti veliki format, velika knjiga. Pa da, mi nemamo, nismo se trudili valjda iznaći taj jedan zajednički... Zajedničko ime za sve one koje bi Hrvati veliki htjeli da se maknu, jer bi nam tada, naravno bilo puno bolje, kad bismo ostali sami sa sobom. Nemaš pojma koliko bi bilo bolje. I dakle, nemamo taj univerzalni izraz, ali da, sa ovom tvrdnjom se mogu složiti. Međutim, kako je u Hrvatskoj?
Vojnović: „Čefuri raus“.
Baretić: Ostalo je? Da, dobro, ne znam koliko je to marketinški dobro, ali čini mi se da je ova varijanta sa prevođenjem u srpskom izdanju: “Južnjaci, napolje”, čini mi se da je u marketinškom smislu bolja.
Bećković: Ali u jednoj od Vaših kolumni ste neposredno posle ovog veličanstvenog nastupa gradonačelnika Splita, Keruma, u emisiji “Nedeljom u dva”, Vi ste pisali o tome kako je izgledalo, zavirili ste tri sata posle toga, kako su izgledali forumi i kako su izgledale... Pa hajde, kako su izgledali... To. Glas naroda?
Baretić: Sad ste takli moju slabu točku.
Bećković: Ništa onda.
Baretić: Naime, to su ti forumi na Internetu na koje sam alergičan, a još sam onda alergičniji na sebe samoga, što ne mogu prestati to gledati, jer moram pratiti, ja sam ipak novinar i želim znati što se zbiva. Fascinantno je to da se gomila mladih, nepismenih ljudi, sad ako ćemo govoriti o ovima, koji su podržavali Keruma i on je faca, on je sve i ...Hajde neko je, napokon onome četniku Stankoviću ... Čovek se zove Stanković, ja ga nikad nisam pitao, ono mislim on kajka više nego ja, premda sam ja rođeni Zagrepčanin, ne znam za njega je li rođen u Zagrebu i govori zagrebačkije nego ja, nikad mi nije palo na pamet da ga pitam. Ali doista, bez obzira na rat i sve, ili možda baš zbog rata i svega, mi smo se upoznali pre par godina. Nego sam ja... Da ga pitam: jesi li ti Srbin, Hrvat, šta si ti? Šta me briga? Čovek, po meni, radi uglavnom jako dobar posao, koji put mu se omakne sve, i to je jedino što mi je važno. U kontaktu ovako je neverovatno prijatna osoba, puno drugačiji nego na ekranu i to je ono što je meni bitno. E, a ovi krenu na portalu i to, žele... Dakle, misli se na tog Željka Keruma, gradonačelnika: ti si car i to je sve super i onda vam se nadoveže na to jedan, dva, tri Srbina, odakle su, ne zna se, jer niko ne stavlja svoje ime, nego stavlja neki nickname i onda krene rat. I vi imate danas, u jednom danu, ako pogledate forume, recimo, desetak foruma, gledam samo hrvatske, ne znam kako je na srpskima, ali verovatno slično.
Bećković: Reći će Vam Teofil, on voli to.
Baretić: Imate više ustaša i četnika, nego što ih je bilo u Drugom svjetskom ratu, pa nakon toga u emigraciji i u domovinama, a svi se skrivaju, svi su ispod, iza tog... A svi su strahovito... I svi se strahovito vređaju. I kad vidite razinu pismenosti, vidite razinu sjećanja i to, vi shvatite da su to mladi ljudi koji su možda imali četiri, pet godina najviše, kad je ovaj rat, zadnji, počeo. Dakle, nemaju pojma ni o čemu. Njih taj rat nije, ne znam kako, pogodio, ali je strahovito važno u tom užasnom jednom neznanju, u ne čitanju knjiga, u svemu, imati tog neprijatelja, imati tog protivnika, jer šta smo stvarno, kad bi svi Čefuri otišli raus, šta bi Slovenci? Propala bi Slovenija u Postojnsku Jamu, mislim, tako bi se dogodilo i sa Hrvatskom i sa Srbijom, kad bi se to očistilo. Niko još nije uspeo, kogod je pokušao s tom bolesnom idejom.
Vojnović: Ne može se očistiti, sad jedan zanimljiv, jer je bio Manifest ovih slovenskih skinheda, kao kako da se ustanovi ko je čistokrvni Slovenac i onda piše taj lik, koji sastavlja: “Ne možemo ići sedam koljena unazad, jer to ni ja nisam, hajdemo pet”.
Pančić: Da ja ostanem iznad crte.
Baretić: Dakle, taj užasni, kukavički, anonimni ekstremizam je nešto što me silno nervira na tim forumima i četovima. Ja sam u “Hoteli Grand”, ovom romanu, koji je dakle, prije dva dana objavljen u Srbiji, pokušao ukazati na to da nije fer, mislim, možda je... Falinka je u meni. Ja od '83. godine radim kao novinar i uvjek to radim s potpisom i ja sam se krvi napio ovome, onome, svakome sam ono što sam htio. Ja sam pisao i uvek sam se potpisivao. Ovi pišu nije normalno i niko se ne potpisuje i oni misle da ih nitko naći, zato što su napisali “Torcida 666”, kao svoje ime. A ne da će ih naći, ko god da poželi, naći će ih sutra, ne sutra, nego večeras.
Pančić: To je jedna forma, jedna forma, zaista, to je dno. Sama ta forma je smeće. Dakle, forumi, komentari na objavljene tekstove autora, koji se potpisuju imenom i prezimenom, sama ta forma je smeće.
Baretić: Boris Dežulović je rekao: „To je samo tehnološki naprednija varijanta pisanja po zahodskim vratima i zidovima“.
Pančić: Pa naravno, naravno. Dakle, ali s tim da to kad pišeš po zidovima WC-a, to će videti jedan mali krug ljudi, onih koji baš ulaze u taj, konkretan, a ovo ti je nešto što ti se širi...
Vojnović: worldwide.
Pančić: ...u sekundi, a ti ljudi imaju neki čudan utisak, da oni gotovo da imaju neku vrstu misije i oni su strašno zagriženi, svejedno u kom smislu zagriženi i za koju stranu i za koje šta... Uopšte ne delim sad ni nacionalno, ni ideološki, odnosi se bukvalno na sva moguća opredeljenja, na sve moguće tzv. nacionalne, ne znam koje, pozicije, jer je ista vrsta isključivosti, strasti i zaista lične mržnje, zaista lične mržnje, koja se u to ulaže. Kad kažete, ne znam, ja sam čitao recimo, takve stvari, sad bi ja trebao kao, to da mi bude simpatično. Pa nije mi uopšte simpatično, kad npr. pročitam nekog idiota, koji kaže: video sam u prevozu Đorđa Vukadinovića, jaoj, samo da sam imao više vremena, tako bih ga namlatio. Mislim i tako neke, tako neke stvari, mislim... E, i to prodire u javnost preko Internet foruma, blogova, komentara itd. To je zapravo jedna vrsta smeća. Za to smeće su sekundarno odgovorni, oni koji ga proizvode. Primarno su odgovorni oni koji legalizovali to smeće. Ako ti imaš na sajtovima novina, ako ti imaš na sajtovima uglednih medijskih kuća, radio-televizijskih kuća, Internet portala, informativnih itd. Ako ti imaš tu opciju i ako se ta opcija koristi veoma, da kažemo liberalno, je li, onda je prirodno da će svaka budaletina to da uradi. A zašto je taj faktor anonimnosti toliko bitan? Zato što su ljudi, koji su anonimni, daleko hrabriji, je li, da budu drski, da budu bezobrazni, da budu odvratni, da budu gnusni, jer jednostavno računaju: ja sam neko bez lica, bez imena i može mi se.
Baretić: Stvar bi se apsolutno rešila da: napiši komentar kakav hoćeš, ali obaveza je ime i prezime, bez toga ne možeš ništa – gotovo. Forumi bi legli na pod za tri dana, ne bi ih više bilo.
Pančić: Svi dobro znamo, svi smo ljudi iz medija, na kraju krajeva, odrasli smo u tom okruženju, da ti u novinama, u nekoj predinternet eri, nisi mogao objaviti pismo čitaoca, ako urednik nema suvislu, kako da kažem, potvrdu da zna čije je pismo. To se nekad objavljivalo, čak sa punom adresom stanovanja, ne mislim da je sad to nužno, ali hoću da kažem, čak je i dotle išlo. E sad, zašto je to, zašto je ovo važno, možda i u ovom kontekstu, u kojem mi večeras pričamo? Ja nemam dojam da ti ljudi, koji se na forumima i sličnim mestima, tako žestoko obrušavaju na nekoga, ili pak slave nekog drugog, da oni zapravo išta čitaju. Ako čitanje definišemo, kao želju, hajde sad možda će malo patetično da zvuči, kao želju za spoznajom, kao želju za tim da ono, da iz čitanja neke knjige ili nekog časopisa, ili nečega, izađem malo bolji, malo širi, malo pametniji nego što sam bio pre toga. Ja nemam utisak da oni to rade zato. Oni čitaju nešto, samo zato da bi to njihovo...Njihov verbalni proliv, naprosto onako potpuno otpustilo. To je jedina svrha čitanja bilo čega je to, da se nekome... Nane nanine, do sitnih creva. Ne postoji ništa drugo. To je otprilike to. To je otprilike čitav smisao te, kako bih rekao, supkulture verbalnog smeća, koja je zapravo danas jedna globalna pojava, a koja još na ovom našem prostoru dobija onako, posebno živopisne, je li, oblike.
Vojnović: Zanimljivo je... Ja već gledam, dobro, ja moram već da delim ovo nerviranje uz te komentare, nekada me i zabavljaju, pročitam ispod mojih tekstova i dosta zanimljivosti o sebi, mislim, saznam ponešto.
Baretić: Naučiš ponešto o sebi.
Vojnović: Da, da, naučim.
Bećković: A je l' se nekad povrediš? Je l' se iznerviraš? Je l' se povrediš? Je l' bi voleo nekad da uđeš i da kažeš: ovo nije istina? Ko si ti, koji tako govoriš? Kako možeš?
Vojnović: Na to sam se ono... Zadržavam se da ne reagujem na to, mislim, pošto je to na takvom nivou, onda retko kad da me dirne. Nekad me dirne ono, dođe mi iza leđa, pa me dirne, mislim ono, al' takve gluposti nekad ono kad već misliš da si na sve spreman, onda neko napiše: pa on ništa po cjele dane ne radi, pa onda ja bih išao njemu, pa mu pokazao moje, kakvog posla imam, kad ustajem, šta radim, da vidi. Mislim da to nije ono, osam sati dnevno, pa vikendi slobodni, jer je to ono, recimo ta predrasuda, ali onda se opet mislim, pa dobro, s kim se ja sad to bavim. Ali hoću da kažem, u zadnje vreme sve više i više razmišljam. OK. Imamo te forume, koji su, slažem se, gnusni i dno najveće, međutim, to neke frustracije se tu i... Ljudi se prazne i neke frustracije svoje liječe na taj način. Ja razmišljam gdje bi ti ljudi liječili te svoje frustracije, da nemaju foruma? I onda kažem, možda je to ipak bolje da oni tu pišu i da to tamo ima, da ih se možeš, čak u svakom trenutku naći, jer sad kad su recimo, izlemali, kad je osam nekih huligana zamaskiranih, napalo gej klub u Ljubljani, kad je bio pred “Paradom ponosa”, dobili su ih zbog foruma, zato što je neko odmah se pohvalio na forumu, pa su ih dobili. Mislim ono, sad dobro, sad da l' će da ih osude, to je druga priča.
Baretić: Misliš, dobro da su ovi momci izliječili svoje frustracije, tako što su pretukli...
Vojnović: Kažem, razmišljam u tom pravcu, šta bi tek bilo kad ti ljudi ne bi te svoje četničke, ustaške, domobranske, pa i partizanske ponekad, koje su isto tako... Mogu da budu s one strane, još radikalnije, mislim, jer to su ljudi (...), nisu partizani, nego neki drugi, ali kažem gdje bi oni lečili te svoje frustracije, možda bi stvarno krenuli na ulice da...
Baretić: Ima ustanova.
Vojnović: Da, mislim, ali nemamo dovoljno tih ustanova za toliku količinu. Mislim, da imamo toliko doktora, mislim.
Pančić: Organizovalo bi se.
Bećković: Ali kad pričamo u ovom, ovo što je rekao Teofil i kakva je veza toga o čemu govorimo, znači Teofil je upotrebio tu reč “mržnja” i mislim da je i Renato isto rekao, da su to ljudi koji mrze. Prvo me... To isto i ja ne bih da bude patetično, ali da li ta reč uopšte “mržnja” i to osećanje, je l' to pripada nekom ko čita npr. ili ko je čitao?
Vojnović: Ja mislim, ima tu veze sa čitanjem. Ja mislim da nisu problematični oni koji nikad u životu nisu pročitali ni jednu knjigu. Problematični su oni što su pročitali jednu, ili dvije, ali pogrešne i u pogrešno vreme i uz pogrešan savjet. Mislim, ljudi koji dobiju knjigu, ili film, znači ono: e, pročitaj to, pa ćeš da znaš sve! I onda to pročitaju i zapale se, ono, šta je ovo i onda misle da sve znaju i sve razumiju i onda, jer su oni pročitali, sad tek, ono što dvadeset godina nisu čitali, ali sad su pročitali, onda i onda su... Onda postaju opasni. Dok oni nisu čitali, njima je jasno, ja ne znam ništa, ništa nisam čitao, ništa nisam znao, ja, neću ja da solim nikome pamet. Tek kad pročitaš nešto, pa to shvatiš jako ozbiljno, onda navaljuješ. Ovaj pročitao četničku istoriju, ustaški priručnik za ustaše, kod nas domobrani, pravu istinu o domobranima, ono mislim, to su te knjige koje su oni sad pročitali, sad znaju sve šta se desilo u Drugom svjetskom ratu, jer su pročitali jednu knjigu.
Pančić: A da, ljudi jedne knjige, su uvek ljudi jedne doktrine, prirodno.
Vojnović: Pa da. To je, znači ta je... Mislim, na kraju krajeva mislim, većina naših političara je tog tipa.
Bećković: A kakva je to, ono kad se govori o toj frustraciji i ovo što ste Vi pomenuli, da su to uglavnom deca koja, to su... Imala pet godina, koja imaju šest godina i sad, koja je razlika recimo, ali neka i nisu, neka su to ono Vaše godište, naše godište, svejedno, dakle, šta su oni to doživeli što niste i Vi? Kakav je sad... U čemu je razlika? Zašto Vi nemate problem da li je Stanković Srbin ili nije, a neko drugi ima ogroman taj problem?
Baretić: Zato što ljudima i dalje je bitno odakle tko dolazi. Nije im bitno kamo čovjek ide. Ja vidim po čovjeku kako deluje, kamo ide. Idemo paralelnim smjerom, ja na svoj način, on na svoj, ali cilj nam je zajednički. U tom trenutku meni postaje apsolutno besmisleno, beznačajno, šta je on sad. Je li on rođen u Peći, ili je rođen u Banja Luci, ili je rođen u Sarajevu, ili u Krapini, to je apsolutno stvar koja se njemu dogodila, eto na toj lokaciji i šta ću sad. Od te i te majke i tog i tog oca. Pa mislim, ne treba to sad posebno izmišljati toplu vodu, naprosto riječ o ljudima koji nisu svjesni vlastitih ograničenja, a ograničeni su žestoko i misle da unutar tog prostora se odvija čitav život i da je sav svijet unutar njihovoga kaveza i da sve što mogu, na temelju te jedne knjige zaključiti, da je to doista istina, je l'. Njihova pećina je čitav svijet. Kad iziđu van, kao da je prezeleno, preplavo i ne snalaze se.
Bećković: Ali evo sad ću opet da isto prebacim temu, sad kad ste pomenuli, nije Vam važno, da li je neko iz Peći, da li je odavde ili odande, to se nekom slučajno desilo, ali kada to sad stavimo u kontekst toga da je neko pisac, da li je bitno odakle ste? I to kad Vas sad neko, kad Vas ja pitam, čiji ste Vi pisac, šta Vi kažete?
Baretić: Hrvatski pisac.
Bećković: Hrvatski pisac i to je važno?
Baretić: Pa kako bih rekao? Pa ne mogu reći slovenski ili austrougarski ili ...
Bećković: I to Vas određuje? Na koji način?
Baretić: Jezik je...
Bećković: To Vas pitam.
Baretić: Jezik je alat bez kojeg ja nisam ništa. On je s jedne strane silan dar, s druge strane veliko ograničenje, jer je naprosto mali jezik. Ja da sam, ne znam, francuski pisac, ili njemački pisac, ja bih danas bio gospodin i vi biste o mome gostovanju ovdje razgovarali sa mojim menadžerom ili menadžericom, a kad bismo radili ekvivalente uspješnosti, evo barem ove prve knjige, “Osam povjerenika”, hoću reći, mali smo jezik. U velikom jeziku bih ja već postao i ono worldwide poznat. Ovako se grčim, eto u toj svojoj onoj, u tom svom herbariju.
Bećković: Kako ga zovete, hrvatski ili srpskohrvatski?
Baretić: Jezik?
Bećković: Da.
Baretić: Hrvatski jezik.
Bećković: Hrvatski?
Baretić: Kao što i vi trebate svoj jezik zvati srpski jezik.
Bećković: Ne, naravno, naravno, nego pošto smo... Svi smo negde ista generacija, mi smo ga svi učili kao srpskohrvatski.
Baretić: A mi smo ga učili kao hrvatskosrpski, hrvatski ili srpski, bio je jedno vreme. Onda se Tanja Torbarina svojedobno zafrkavala, tad je krenulo, to je bilo negdje '88.- '89. Ona je rekla: „Vidiš ti...“ - ne znam šta je bilo sve odavde, to je doba nakon memoranduma - „Vidiš ti...“, kaže:“... oni hoće da se predmet zove u Hrvatskoj - hrvatski, ali srpski“. Dakle, sad možemo pričati o jezicima satima. Ja se ne bih nikad đilitnuo, pa rekao da je to isti jezik, jer mislim da to nije politički korektno, ni prema vama, ni prema nama, ali da su to dva tako strahovito slična jezika, od toga naprosto ne treba bježati. Zovimo ih svaki na svoj način.
Bećković: A kad ovi Vaši junaci na ostrvu Trećići, izmisle svoj jezik, šta je to?
Baretić: Ja sam im ga izmislio, nisu oni. Dakle, kad sam izmislio otok, morao sam izmisliti sve na njemu, između ostaloga i taj dijalekt. Ja strašno volim dijalekte i umišljam da mogu razumjeti svakoga govornika, bilo kojeg hrvatskog dijalekta, djelom i zbog toga što je moja majka rodom iz Brezove Gore, to je kod Trakošćana, tamo se govori bednjanski – kajkavski. Njih ni drugi kajkavci ne razumiju. Taj je dijalekt zaštićen kao nematerijalno kulturno dobro Republike Hrvatske, jer je poseban, skroz je drugačiji od kompletnog okruženja. Otprilike kao baskijski u Evropi. Od tad, dakle, još i djetinjstva taj nekakav interes postoji. I onda sam, kad sam izmislio taj otok, išao skrpati dijalekt od svih dijalekata koje znam, hrvatskih naravno. Baza su dalmatinski, sa puno ovih talijanizama i sve, a kako su ti starci, koji žive na otoku, čitav radni vijek proveli u Australiji, vratili su se sa gomilom iskrivljenih anizma i ono, među sobom su tamo, kako su bili zatvorena skupina, komunicirali na tom nekom čudnom jeziku, koji su donijeli dakle, u penziji, nazad na svoj otok i strašno mi se svidila ideja da to probam grafički prikazati, kako to izgleda tamo.
Bećković: A je l' Vi očekujete, recimo od mene, kao čitaoca, kad čitam sad te delove, kad oni govore taj jezik, da pokušavam da razumem šta oni kažu, ili da požurim da vidim kako će Tonino to da prevede?
Baretić: Dobro je i jedno i drugo. Nema problema, ali ako skočite odmah da vidite kako je Tonino to preveo, onda ćete se sigurno vratiti da vidite: ma čekaj malo, kako to može biti to? i onda ćete shvatiti da je, da je to tô.
Bećković: A da li je recimo, razlog zašto, pa i u tvojim tekstovima, zašto je sve više engleskog. Je l' zato što nam je mali jezik, ili je nešto drugo u pitanju?
Pančić: Vidi, ja bih hteo da osvrnem i na ovo, o čemu ste malopre razgovarali, ali da krenemo od ovoga što si me sada pitala. Povremeno, povremeno mi se prebacuje, uglavnom na tim forumima i sličnim mestima o kojima smo malopre razgovarali, pa jedno vreme je bilo da imam previše kroatizama, pa sad previše ima anglizama, pa ne znam šta će biti sutra. Ja s tim ljudima, koji na taj način čitaju, njima stvarno ne mogu da pomognem. Jezik kojim ja pišem, za razliku od trećićanskog, koji je Renato izmislio, ja nisam izmislio jezik na kojem ja pišem. To je jezik kojim zapravo govore i pišu ljudi u okruženju u kom se ja krećem. U tom okruženju, jer smo mi naprosto odrasli na određenoj vrsti muzike, određenoj vrsti filmova, knjiga itd. nije ništa strašno, a nije takođe ni bilo kakvo paradiranje znanjem engleskog jezika, jer ko danas još paradira nečim tako notornim, kao što nekakvo znanje engleskog jezika.
Bećković: Imamo, dakle, otac Goranovog junaka Marka, on kaže da je to nikakav problem i da je taj engleski neki problem, ne bi ga govorio svaki crnac u Americi.
Pančić: Eto, lepo čovek kaže. Tako da je to naprosto jedan prirodni, jedan prirodni jezik. Ja volim da pišem na onom jeziku koji najbolje korespondira sa mojom publikom. Upotrebiću svako sredstvo, koje mi se učini jezički i stilski dobrim, adekvatnim za to mesto i baš me briga da li je... Da li će etnička istraga krvnih zrnaca te reči ustanoviti da su to zapravo reči engleskog jezika, ili srpskog jezika, ili turskog jezika, ako sam ja, ako ja imam razloga da verujem da moja publika to razume.
Bećković: Dakle, ideja je: pišem kao što govorim? Zapravo je to pojednostavljeno rečeno da je to tô.
Pančić: Pojednostavljeno rečeno, naravno.
Baretić: Skroz pojednostavljeno.
Pančić: Da, da, sasvim pojednostavljeno, ali to ima nečega u tome. E sad, meni se čini da je ovo oko jezika, o čemu ste govorili, da je to isto jako važno, da tu naravno... Tu svi negde obilaze to kao mačak oko vruće kaše, to sa tim našim zapletima, tim... Ima ona zgodna, kao štokavski jezici, mislim to je od prilike najbolje valjda što je smišljeno na tu temu, to kako to objediniti jednom rečju, ono što se kaže u kafanskim razgovorima - naš jezik. Kao razgovarali smo na našem, pa onda znate, odeš u Ameriku, pa čuješ nekoga i kažeš, čuo sam nekoga, priča na našem, jer ti najčešće ni ne možeš u sekundi ni ustanoviti...
Baretić: Mogu li sekundu samo prekinuti?
Pančić: Da, recite.
Baretić: U Gracu ovog proljeća, proveo sam neko vreme tamo i upoznao Hermana, konobara, Bosanca. Herman se zove, pravo ime.
Pančić: Kao i većina Bosanaca.
Baretić: Mostarski Židov, pardon, skroz čudna priča. Ja volim hodat po gradu, pa ovde nešto pojedem, pa tamo ću nešto popiti, tako i čujem malo, malo, čujem neki od naših jezika i onda mi onaj njegov prijatelj, isto Bosanac, obojica su studenti, rade kao konobari da se školuju i govori: „slušaj ovako, ti svaki put kad uđeš u birtiju, ovde u Gracu, naruči nešto kratko i dok to piješ, dok popiješ, ako nisu čuo u lokalu ni jedan od tih naših jezika, idi napolje, ne valja lokal“.
Pančić: E sad, tu ima nešto, nije preterano važno, kako ćemo mi to da zovemo. Zvali smo za vreme zajedničke države, to srpskohrvatski, hrvatskosrpski, ovo- ono, pa je hrvatski, pa je srpski, pa je bosanski, pa je crnogorski i što se mene tiče, to je sve savršeno u redu i nemam ništa protiv, ako nastane i još neki naziv, što se mene tiče. Problem bi nastao ili problem nastaje onda kada odemo u onu vrstu krajnosti, koja sad pokušava protiv elementarnog zdravog razuma, da nas ubedi da se radi o lingvistički različitim jezicima. Da se radi o lingvistički različitim jezicima, nas četvoro, ovde večeras, ne bismo mogli da razgovaramo, naprosto ne bismo mogli da razgovaramo, jer bi to... Jer bismo govorili jezicima na kojima se međusobno ne može razgovarati. Moramo da se onda... Znate, ako s nekim razgovarate npr. na engleskom, onda razgovarate na engleskom, ne razgovarate istovremeno na dva jezika itd. Dakle, to je pitanje neke elementarne svesti o tome, da je to jedno zajedničko leksičko, manje-više nasleđe, kako da kažem. Postoji ona politička korektnost i multikulturalnost doterana do apsurda. Imate npr... Ja sam baš u ovoj knjizi, koja je ovde večeras, “Kamen traži prozor”, imam jedan tekst, koji sam napisao na književnom hrvatskom. Zašto? Ugledao sam oglas u novosadskom “Dnevniku”, kojim, čini mi se, Okružni sud u Novom Sadu, traži tako, ljude za razna radna mesta, između ostalog za sudskog tumača za hrvatski jezik. Slično se dešavalo, to znaš dobro, i u Hrvatskoj, sa sudskim tumačem za srpski jezik. I sad ja zamišljam, dobro, čekaj, čekaj, j..o te, šta ovo znači. Ja razumem zašto je nekom potreban sudski tumač za švedski, ili za arapski, ali zaista ne znam šta će Okružnom sudu u Novom Sadu, osim ispunjavanja jedne glupe forme političke korektnosti, šta će mu sudski tumač za hrvatski jezik. Šta to znači?
Vojnović: Otvaraju se nova radna mjesta.
Pančić: Ako recimo... Da, da. Ako neka Hrvatica npr. ubije muža, onda će ona reći da ga je ubila škarama, a onda će ovaj sudski tumač reći da ga je ubila... Ubila ga je makazama. I onda sam ja napisao tekst o tome na hrvatskom, da kažem, evo ljudi, sad ste pročitali taj moj tekst. Jeste vi razumeli šta sam ja napisao, ili vam je potreban tumač? Tako da je tu, onako uvek imamo, uvek postoji više mogućnosti da se u ovom ili onom pravcu ode u nekakvu... U nekakvo političko bunilo. A naprosto jezik treba pustiti da živi.
Bećković: I u okviru toga, jezik treba pustiti da živi, se sad isto pojavljuje taj novi trend, te gomile psovki.
Vojnović: Ne znam zašto mene gledate? Ja sam fin momak, ja nemam ništa s tim.
Pančić: Marko Đorđić nije fin.
Bećković: Marko Đorđić nije fin, a psovali ste... Da, samo Renato, mislim nije psovao večeras, čisto da znate.
Baretić: Krenulo mi je par puta, ali sam se zaustavio.
Bećković: Da, da.
Vojnović: Ja imam problema sa psovanjem, to vidim, mene su kad sam radio kratki film prošle godine, na TV Sloveniji, sedam dana pre početka snimanja, zvao me urednik igranog programa i rekao mi je, tačno ovim riječima, samo na slovenskom: „Obavestili su me da je u Vašem scenariju 17 psovki. Tako da...“ Ali moram reći da ja sam mislio šta će da bude kada ja napišem ovaj roman ovako, kada opsujem, ono iz sveg srca, mislim na 180 strana, kako će to ljudi da prihvate. Sigurno će se javiti, jer u Sloveniji ima jedan... Jezik je malo mitološki, mislim, mi kao narod postao na jeziku, pa Trubar, pa Cankar, pa Prešern, mislim svi kao pišu, mislim ono svi... Samo narod pisaca i pjesnika, ono samo jezik je ono jezik, jezik, pa jezik, jako je zategnuto to. To se tek sad počinje da se malo opušta, međutim...
Pančić: I zato se u tvom romanu psuje na srpskom, to hoćeš da kažeš?
Vojnović: Pa da, dobro...
Baretić: Oni nemaju.
Vojnović: Ali kažem, opet, ljudi ono... Recimo zanimljivo je, sad dobro kad čita neko knjigu, dođe, pa dobro na početku mi je bilo malo previše, ali hajde posle sam nekako to shvatio. I bude zanimljivo, recimo, sad je napravljena monodrama i često ono... Ja sam bio na par predstava, ali recimo glumac, koji glumi u predstavi, kaže: dođu ove manje krave... I kaže, prvih deset minuta ljudi gledaju, šta je to, ono gledaju i posle deset minuta, svi shvate: aha, to je valjda takva predstava i onda se opuste i onda je super. Ali bude... Ljude šokira, mislim ono, zašto se sad toliko da se psuje.
Bećković: A zašto?
Vojnović: Pa ako pišem ja jezikom kojim govori klinac od sedamnaest godina, ako pišem, ako on pokušava da govori o nekim stvarima. Znači, o svojim emocijama o kojim on ne govori svaki dan, znači koje ima njegov otac, generacije njegovih predaka nisu govorila.
Pančić: Ljudi ne govore o ljubavi.
Vojnović: Tako. Pa on ne zna da kaže, on ne zna da to opiše, on može da opiše da je žalostan, ono, lijep, ljepši, lijep u p...u materinu, mislim to je ta... Mislim on nema, on traži izraze i kad te emocije sve izražava na taj način. Znači, ja ako hoću da budem nekako, da napišem autentičan... Ako hoću da pišem u jeziku kojim stvarno govorim, onda tu pašu psovke, onda ja ne mogu da ih izvadim. Onda je bez veze, što ja onda pišem tim jezikom, koji oni govore, što ja pokušavam da skeniram sve, ako ću onda da vadim psovke, da sad to bude ljepše. Što onda govore i onda upotrebljavaju turcizme i sve one riječi koje i slengom sve izlaze i engleske izraze, mislim, onda mogu da pišem u književnom. Ako nema psovki, nema ničeg onda, sem književnog jezika. To je dio tog jezika ulice, i to jednostavno na taj način to mora da bude, a sad da li ih ima 17 ili 13, mislim. Moj film je recimo, ja sam tom uredniku posle objasnio: izvinite, je l' ja pravim film o radnicima koji ostanu bez posla, pa odu u kafanu, pa se napiju, šta Vi mislite, da oni ne psuju tamo u toj kafani? I onda on ovako gleda: pa dobro, al' nemojte da bude psovanja samo zbog psovanja. Ja sam rekao: kad je to psovanje samo zbog psovanja? Mislim, onda Vi ne razumete psovke.
Pančić: To je taj divni, soc-realistički zaostatak. Sećaš se kako, nekad stalno govorilo o tome: erotske scene u našem novom filmu, nisu seks radi seksa.
Bećković: Pa to je ono, čuveni odgovor glumica: ja bih se skinula, samo ako je opravdano.
Baretić: Umjetničko opravdanje.
Vojnović: A opravdano je sigurno da ustane, pa se zamota u čaršav, to je jako opravdano u svakom filmskom realizmu, to je uvijek opravdano.
Baretić: Ali bitno je dakle, autor ne psuje, psuju isključivo likovi?
Vojnović: Psuje i autor, to je upravo rekla, upravo nas je opomenula da i ja i ti psujemo.
Baretić: Ne, ne, ali hoću reći u dijelu, kad prepričavaš nešto, kao neutralni pripovjedač, nemaš psovki.
Vojnović: Da, da.
Baretić: Samo u dijalozima, psuju dakle, likovi. Dakle, podražavaš što vjernije taj... Međutim, mene su ljudi upozorili, dobrohotni ljudi, koji su oduševljeni, eto “Povjerenikom”, kažu: a znaš šta, ima tih psovki i u ovoj sledećoj knjizi i u ovoj trećoj knjizi... Jedno je, zvuči to kako treba, ali jedno je kad ti to čuješ i kad neko psovku izgovori kao poštapalicu, bez namere da ikoga povrijedi ili nešto, jednostavno zarez. Neću sad govoriti, kad dosad nisam, neću niti dalje konkretne psovke... To drugo, kad je napisano, naprosto ima drugačiju težinu. Ovo prečuješ, a ovo pročitaš i onda je, kaže, drugačije... Drugačiji je dojam. Utoliko, kaže, malo razmisli da prorediš, čisto zbog toga, jer jedna psovka ostavi dojam, ko da su ih tri i ako imaš petnaest, ili sedamnaest u scenariju, ostaće dojam da ih ima 47.
Pančić: To opet na kraju zavisi od toga kakav je lik koji psuje. To je upravo, ti si to dobro opisao na primeru Marka, jer on naprosto ne može drugačije da izražava određene emocije, za koje naprosto nije navikao da... I druga stvar, pomalo ima i toga, jer on insistira užasno na tome, kad on traži svoj identitet, znači, on insistira na tome. Šta je to što njega razlikuje od nekog malog Slovenca, njegovih godina, pa onda kaže to, pa fudbal, strast za fudbalom, za pripadanjem nekom fudbalskom klubu, to je tako neslovenački, te ovo, te ono. Između ostalog je i psovanje ovo, kako da kažem, brutalno psovanje je li...
Vojnović: Sočno.
Pančić: Pomalo... Da, sočno psovanje, pomalo nesvojstveno nečemu što je stereotip slovenačkog mentaliteta i to je deo njegovog, takođe, njegove karakterizacije. Drugo, ja sam čitao njegovu knjigu u originalu, nisam čitao ni jedan od ovih prevoda, koji su se pojavili u međuvremenu i meni je upravo to bilo zanimljivo, znači, naracija je na slovenačkom, ali psovke su u osnovi te srpsko-hrvatsko, kako već da ih nazovemo.
Bećković: Ali Slovenci nemaju psovke?
Vojnović: Imaju.
Bećković: Je l' imaju?
Pančić: Imaju naravno.
Vojnović: “Tristo kosmatih”.
Pančić: To je jedna užasna...
Bećković: Šta znači “trista kosmatih”?
Vojnović: Pa, “trista čupavih” i sad super je bilo, što je ovo, kako je napisano, kako to zvuči... Bio je intervju sa Ćirom Blaževićem, ja mislim da je juče u slovenskim novinama, ali prije toga su objavili jedan dio onog, kao zvučnog zapisa, telefonskog razgovora novinara i Ćire Blaževića i kao samo... I ide to, ja ono slušam i ono Ćiro, ko Ćiro, to je svaka druga psovka, ali to nekako prečuješ. Sad čitam intervju u kome ide pitanje i onda ono u zagradi stoji: “puno psovki i smjeha”, pa ide... I sad ti čitaš, imaš osjećaj da samo te zagrade još vidiš i samo ono, zamišljaš Ćiru, kao on to šalje svugdje, sve po redu, ali to čini grozno. A ti kad slušaš Ćiru, on to sve kroz smijeh, on ima poseban način psovanja, on stvarno ono, ko da ti tepa psovkom, on ima poseban taj lik, da šarmira psovkama. Mislim on je bio jednom ovako u jednoj takvoj... On je jedini čovjek verojatno...
Baretić: Evo ti ga, nosi ga kući. Zezam se.
Vojnović: Ne, kažem, on je jedini lik u, ja mislim, u istoriji emisije “Ponoćni klub”, na TV Slovenija, koji je u ponoćnoj toj emisiji, koja ide godinama, opsovao. Ali to ono, usput, jedno dva-tri put, ovako, jer takav je, ja mislim. Ali kažem, to kad čitaš sad, njegovo ono, ja mislim, to ispada, čovjek vulgaran do daske.
Bećković: Ovde smo, čini mi se, došli do kraja ovog razgovora, moraću sad da vas nateram
Baretić: A u ....
Bećković: Dakle, neću vas terati da se izjašnjavate o predlozima za “Utisak nedelje”, poštovaću to da ste stigli u Beograd pre dva dana, ali jedan od utisaka, koji pretpostavljam da ostavlja utisak na vas je i da ga znate, bili, ne bili ovde, a to je puštanje na slobodu Biljane Plavšić?
Baretić: Kako bih rekao, ne znam. Kažu za bivše zatvorenike, odslužio je, dakle, ima pravo na novi početak i sve. Ona nije odslužila. To pod jedan. Hajde, pomilovana je, pa hajde, ono skraćeno joj je OK, ali raditi toliku pompu, ja nisam uspio pratiti, zbog ovih drugih obaveza, toliku pompu i zapravo je dočekivati u Banjaluci i gdje uopće, u Bosni i Hercegovini, kao, ne znam, eto, nepravedno osuđenu mučenicu, majku, koja se ispatila za svoju djecu. Čini mi se da je naprosto nerazumno, nerazumno ili je namjerno nerazumno, da bi provociralo.
Vojnović: Pa dobro, ja sad to sigurno, svakako je ne razumijem, to dočekivanje Biljane Plavšić kao heroja, ono, žene koja je pretrpela, mislim, jadna stvarno što je pretrpela, mislim ima dosta majki koje su malo više pretrpele, baš zbog takvih kao što je ona, a po drugoj, mislim čak i ono puštanje sad na slobodu, pa se svi sad kako je ona vani, kad smo svi znali kad je otišla u zatvor kad će da izađe, mislim, to je bio njen „dil“ od početka. I sad, nema šta da se čudimo i od toga pravimo priču. Priča je bila jasna kad je ona otišla u zatvor, pa sad mogli smo da se bunimo tada, da je to malo ili da to... Ili da je to nepotrebno da ide. Tako da mislim da se tu stvara neka magla, ali dok nije, dok je recimo Ratko Mladić još uvek na slobodi, onda stvarno, mislim kakve veze što je ova odsjedela ovoliko i niko... Možda su oni što su je strpali u zatvor su se nadali da ona neće živa da izađe, da će da je zdravlje kazni umjesto Haškog suda, ali eto nije i šta sad.
Baretić: Osim toga, činjenica je da je ona sama priznala da se osjeća krivom, po svim točkama optužnice, dakle, ako je žena sama rekla...
Pančić: Po nekima.
Baretić: Po nekima, hajde pardon, OK. Ovim za koje, ono, sigurno osuđena, dakle, ako se sama žena osjeća krivom, zašto joj činiti neštoČ: ma nisi ti kriva, što ti je?
Vojnović: Nisu razumeli, pošto je pričala samo na jednom od ovih jezika, svi, tako da...
Bećković: Šta ti kažeš, Teofile?
Pančić: Pa hajde, ako se nadovežem na Renata, mogao bih da kažem da, zašto ljudi govore: nisi ti kriva. Zato što oni zapravo govoreći njoj da nije kriva, govore to sebi. Govore sebi, naprosto: „Nisam ja kriv. Nisam ja kriv, nisam ja radio ništa loše, nisam ja podržavao ništa loše. Nisam ja glasao ni za šta loše, nisam ja“ - bio ja neki mali, anonimni čovek ili neko ko je učestvovao u nekoj vlasti – „nisam ja ništa kriv“. Jer evo, ako Biljana nije kriva, zamislite tek koliko ja nisam kriv. I mislim da je to, mislim da je to ono što stoji iza ove, ovako, ne mogu reći euforije, nije tu bilo nikakve euforije, ali iza jednog, pomalo bljutavog spektakla oko njenog povratka iz zatvora.
Bećković: Jeste pratili gostovanje Ratka Kneževiće na Hrvatskoj televiziji?
Baretić: Ne, nisam znao da će biti i nisam... Ne sjećam se šta je bilo, gdje sam bio, ali ne, nisam, kasnije sam doznao da je bio. To je ono poslijepodne bilo, je l', tako nekako?
Bećković: Da, onoliko koliko...
Baretić: Ja sam, pardon samo, Goran je bio rekao prije o kritici, ja sam bio dvanaest godina TV kritičar, dakle, gledao sam televiziju profesionalno, sa zadaćom. Kad to radite, ne gledate televiziju, ne gledate program koji vam se sviđa, je l'. E sad je krasan film, “Praznik u Rimu”, sad ću ja dva sata ovako uživati, nego na drugom programu imate, ne znam, Antona Vrdoljaka u klinču protiv ne znam koga, to se gleda, mislim i onda imaš o čemu pisati. I onda sam prestao gledati, prestao pisati i prestao gledati televiziju i gledam je vrlo rijetko i mogu vam reći da se jako dobro osjećam nakon toga. Tako da sam, a pogotovo ove popodnevne emisije, to uopće ne. To je...
Pančić: Pazi samo, to ti je opasna izjava. Ja sam jednom baš u ovoj emisiji izjavio da deset meseci nisam imao televizor, što je naprosto jedna banalna istina iz mog života, niti se hvalim time niti se kudim, i onda me dočekala kritika jedne TV kritičarke, da je to jedna snobovska izjava, jer zamislite kao: hajde, mali se tu folira, pa svi znamo da bez televizije ne može da se živi.
Baretić: Da, da, da. Dakle, nisam gledao taj nastup i ne mogu Vam, premda sam i novinar “Nacionala”, kolumnista...
Bećković: Pa zato Vas ono...
Baretić: Ne mogu Vam biti zapravo pravi sugovornik o toj temi, jer ja ipak živim u Splitu i ne znam što se zbiva u Zagrebu i kako se u redakciji komentira sve to, zapravo mi je žao što ne mogu. Sad ispadam neinformiran, ne gledam televiziju, ne znam šta mi je u redakciji, ne čitam knjige...
Bećković: To će se tumačiti drugačije, pravi se da nije gledao, to će se tako tumačiti. Hvala vam najlepše što ste bili večeras. Hvala vama. Čitajte knjige. Vidimo se za sedam dana.
Postojeći komentari (0) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
|
 |
| Utisak nedelje |
|
|
|
-
06. 11. 2009.
Očekuje se još nepovoljnija situacija u vezi
...dalje
-
06. 11. 2009.
Peščanik, 382. emisija: Vesna Pešić, Nadežda Milenković,
...dalje
-
06. 11. 2009.
Dnevnik: Milosavljević: Nema mesta panici; Uhapšeno
...dalje
-
06. 11. 2009.
Antić objavio spisak...dalje
-
06. 11. 2009.
SAD u šoku zbog pucnjave u vojnoj bazi u Teksasu...dalje
-
06. 11. 2009.
Novine u prijavljivanju Nacionalnoj službi za zapošljavanje
...dalje
-
06. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Privedeno pet osoba zbog sumjne da
...dalje
-
05. 11. 2009.
Dnevnik: Vakcina u decembru; Suđenje Karadžiću u martu
...dalje
-
05. 11. 2009.
Dr Branislav Tijodorović o trenutnom stanju obolelih
...dalje
-
05. 11. 2009.
Partizan juri prvu pobedu u Ligi Evrope...dalje
-
05. 11. 2009.
Jelašić: Inflacija oko 7,7 odsto...dalje
 Download B92 emisija
|
|
